S engleskog prevela: M. Evtov
 

Gary: Kad si govorio o kampanji, imao sam osjećaj da govoriš da ste mali i da radite sve što možete, ali da je potreban veći broj ljudi. Mene brine to što Torijevci trebaju neprijatelja, i da će na tebe udariti kao na svog Galtierija – ili Arthura Scargilla – njima je za pobjedu potrebna borba i opredijeliće se za tu. Brine li te to?

Mick: To definitivno jest briga. Neko mi je rekao da je RMT vrh koplja, a ja sam rekao da to koplje ne želim u sebi, nego želim da se njime maše na drugu stranu. Ali ovaj spor možemo dobiti i iz njega izvući neki rezultat – uz podršku ostatka radničkog pokreta. Zato moramo promijeniti čitav politički diskurs u cijelom spektru, cijeli scenarij – za industrijske odnose, ali i širi politički diskurs.

Zaboravlja se da je ovo odbrambeni spor. Poslodavci su nam prije skoro dvije godine došli i rekli: „Nećete se boriti protiv nas jer je COVID uplašio radničku klasu. Ljudi će biti zahvalni na bilo kakvom poslu. Dakle, kad vam dođemo zbog osam do deset hiljada otkaza na željeznici, plus na londonskoj podzemnoj, kad vam otmemo penziju i nametnemo nove ugovore o radu, nemate šanse da se tome suprotstavite. Naprosto ćete se morati dogovoriti i zadovoljiti se onim što vam damo.“ Imali su jasno određenu strategiju. Kad smo u maju objavili rezultate glasanja, rekli su da će štrajk završiti za dvije sedmice. „Stajaćete ispred svojih lokalnih stanica i svi će vas mrziti. Mediji će vas poderati. Svi su društveni komentatori protiv vas. Nećete dobiti podršku javnosti.“

A pogledajte šta se sad događa. Ko puni dvorane i katedrale po ovoj zemlji? Torijevci ne. Oni su na debate lidera morali autobusima dopremati ljude. I ne znam koliko bi ih Starmer dobio da izlaganja nisu bila režirana. A mi smo samo oglasili sastanak na Facebooku i u Liverpoolu se okupilo oko 5.000 ljudi – uglavnom da bi podržali ono što radi RMT, ali i da kažu da i oni žele nešto od toga.

Narod, ljudi koji putuju na posao, biznismen s kišobranom i polucilindrom, svi kažu svaka čast, neko je to trebao uraditi, svi smo opljačkani. Dakle, stvari se mijenjaju. Jezičak na kantaru naginje u našu korist. Oni su na stvari gledali na jedan način, a mi na drugi. Sad je prevagnulo u korist radnih ljudi.

A onda ćemo preći na sljedeću kampanju, oko eksternaliziranih usluga čišćenja u transportnoj industriji, o svim problemima koja rasizam i strukturna diskriminacija donose u svijet rada. A ako kampanju za čistače i eksternalizirani rad uspijemo pokrenuti preko opštih sindikata – GMB, Unite i Unison – mogli bismo imati kampanju koja utiče na milione ljudi i koja će donijeti dogovor o pitanjima koja se tiču i pokreta Black Lives Matter i ostalih. Pretvorićemo to u industrijsko, a ne u teoretsko ili filozofsko pitanje. Te se stvari moraju pretvoriti u neposredno iskustvo radnih ljudi. Tek tu postaju djelotvorne.

Ali da se vratim na tvoje izvorno pitanje – mi ćemo dogovor sklopiti i on će imati pozitivan ishod.

Gary: Vi ste sad u štrajku, u štrajku su advokati, bio je štrajk u Felixstoweu, štrajkuju i poštanski radnici – zašto ne sazvati generalni štrajk?

Mick: Dobro pitanje. Nemamo mandat da pozovemo na generalni štrajk, ali naš sindikat je sam po sebi prilično generalan – imamo 53.000 ljudi u sporu, u štrajku, uključujući londonsku podzemnu željeznicu, kao i željezničke radnike, ali nemamo više velikih bataljona. Ostali su u autobuskim i drugim transportnim kompanijama – P&O je otpustio naše članove, pa ih ne možemo pozvati na štrajk… (iako ćemo možda, u budućnosti, imati veliki štrajk u Škotskoj oko nekih pitanja decentralizacije). TUC je organizacija koja je tradicionalno imala moć da sazove generalni štrajk, ali to bi po trenutnom industrijskom zakonodavstvu vjerovatno bilo nezakonito.

Znam da je bilo omalovažavanja aplaudiranja NHS-u [javnom zdravstvu], ali bilo je nečega u tome – ljudi su htjeli nešto učiniti. Nema razloga da ne učinimo nešto drugo da bismo izrazili podršku, ima ideja da se recimo sve pogasi na pola sata, da se nacionalna mreža isključi na pola sata. To je jedna od ideja koje nam ljudi šalju.

A to mora proizaći iz ovakvih sastanaka, od ljudi koji odlaze u svoje zajednice i održavaju sastanke Narodne skupštine u svakom gradu i selu ove zemlje. U cijelom našem pokretu želimo saradnju, a ne konkurenciju.

Pitanja publike

Spomenuli ste štrajk advokata. Generalno govoreći, advokati se obično ne smatraju radničkom klasom. Kakav je vaš stav o tome i kako je štrajk advokata povezan s onim što vi radite i što se sad događa?

Mick: Ljudi možda ne misle o advokatima kao o radničkoj klasi, sada razmišljaju o tome koliko neki od njih zarađuju. Ovo je zapravo pitanje o tome šta je radnička klasa – Guardian je prepun rasprava o toj temi, skoro svaki dan – o pitanju slojeva i kojem sloju ko pripada.

A osjećaj da ste uključeni u klasnu borbu u stvari je osjećaj da nemate novca – jer su vam snizili tarife, što se dogodilo advokatima, ili nemate nikakve uslove, što žele učiniti na željeznici – žele nam smanjiti beneficije i pogoršati uslove rada. Oni kontrolišu način na koji radite. I žele da na svom radnom mjestu nemate predstavnika. Advokati su postali radnička klasa.

Evo recimo spor članova Sindikata visokoškolskih ustanova (UCU University and College Union) – lako je davati omalovažavajuće komentare, ali mnogi ljudi iz radničke klase postaju advokati ili predavači ili nastavnici – i treba im puhati u krila; upravo je to ono što nam treba. Ali oni su i dalje radnička klasa i imaju pravo na zastupljenost u našem pokretu, a mi im trebamo pružiti svu podršku koju možemo.

Spor advokata je važan na više načina. Da, oni žele pristojnu platu – na što svako ima pravo. Ali oni isto tako moraju biti u mogućnosti da zastupaju ljude iz radničke klase, s obje strane zakona. Budući da se ovdje radi o advokatima koji se bave kaznenim pravom, ljudi koji su žrtve zločina u ovom trenutku nemaju pravne zastupnike, jer je cijeli sistem u neredu; a u sistemu kaznenog pravosuđa ni optužene ne stiže pravda – ovako ili onako.

Možete li elaborirati kako su ekološki problemi i klimatska kriza povezani s pokretom radničke klase.

Mick: Bavljenje tim problemima nije samo poželjno, nego nužno. Životna sredina i klimatska kriza su klasno pitanje. Klasno su pitanje ovdje u Britaniji i, što je još važnije, klasno su pitanje i globalno. Ako želimo iskazati solidarnost s ljudima u manje bogatim zemljama svijeta, ljudima koje su zapadnjačke ekonomije opljačkale, onda moramo pokazati klasnu solidarnost. A to znači da se naše emisije ugljika moraju smanjiti.

Ovim se lično bavim i zato što RMT u svom pomorskom dijelu – ono M u RMT – ima odjel radnika u proizvodnji energije na otvorenom moru. Ove se radnike pljačka.

Sve posade koje trenutno rade na postrojenjima u Sjevernom moru i Zapadnoj obali dovode se iz Litvanije i Latvije i eksploatišu na potpuno isti način kao i zamjenske posade u P&O-u. Vlasnici svih ovih velikih postrojenja su Shell, BP, Texaco, a oligarsi će dobiti kontrolu nad tim kompanijama. Dakle, to je klasno pitanje u domenu i industrijskih odnosa i ekonomije.

Znam da se ljudi poput mene – iz tradicionalnog radničkog pokreta – trebaju prilagoditi ovim promjenama. Mi na svojim platformama moramo dati glas i mjesto ljudima uključenim u ova područja, a ti ljudi često nisu iz naše generacije i drugačijeg su porijekla. Da bismo uspostavili tu vezu, moramo im dati mjesta kod nas. Jer ako ljudi iz radničke klase ne prihvate ovu promjenu, ona se neće odigrati kako treba: desiće se svakako, ali na našu štetu.

U ovoj zemlji 25% stanovništva ima neku vrstu invaliditeta ili neku vrstu problema u vezi s mentalnim zdravljem. Možete li reći nešto o ovoj četvrtini stanovništva koja nema glasa.

Mick: Tokom spora smo pokušali učiniti i nešto u vezi s tim, o pitanjima kao što je dostupnost usluga svima, i borili smo se protiv zatvaranja svih naših blagajni jer one trebaju ljudima, često zbog invaliditeta ili drugih vrsta ranjivosti.

Šta biste savjetovali zdravstvenim radnicima, kojima je zbog prirode posla vrlo teško štrajkovati?

Mick: Naše javno zdravstvo NHS vrlo je dragocjeno i mnogima je od nas uveliko koristilo, ali ga iz dana u dana izjedaju, malo po malo, kao da ga guta neki džinovski udav. Protiv toga se moramo boriti. Ipak ima vrlo važnih pomaka. Prošle sedmice je izvršno vijeće BMA [British Medical Association] doniralo 1.000 funti u fond za štrajk RMT-a. To se nikad prije nije desilo. A trenutno o štrajku glasaju i BMA i Royal College of Nurses, dva sindikata koji nisu članovi TUC-a – nisu registrovani kao sindikati pri Savezu, to su strukovna udruženja. Biće nevjerojatno ako i jedni i drugi glasaju za štrajk. To će promijeniti dinamiku radnih ljudi u ovoj zemlji, i način razmišljanja, ako ljekari i medicinske sestre u najvećim sindikatima koji nisu članovi TUC-a glasaju za industrijske akcije. U sindikatima izvan Saveza/TUC-a ima oko milion ljudi. Moramo učiniti sve što možemo da ih ponukamo da glasaju za akciju. Naravno, kao i prije nekoliko godina sa sporom ljekara pripravnika, mora se razmotriti šta onda treba učiniti s tim mandatom. Očito se ne biste odlučili za permanentni štrajk.

Prvi štrajk u kojem sam učestvovao bio je 1982. godine, bio je to štrajk TUC-a i dan podrške NHS-u – milion ljudi je izašlo na ulice oko Hyde Parka u znak podrške povećanju plata radnika NHS-a i finansiranju NHS-a. To je nešto što moramo učiniti. Pozvao bih svakoga u sindikatima zdravstvenih službi da glasaju za štrajk kad za to dođe vrijeme i da se onda uključe u kampanju.

Gary: Treba štrajkovati upravo zato što su zdravstveni radnici toliko važni. Nama je neophodno da zdravstvo funkcioniše. Ne želimo da ga unište, izmjeste van zemlje, pretvore u nešto što ljudi ne mogu ili ne žele koristiti. Sama važnost ove službe znači da se nešto mora učiniti, a zato i mi moramo nešto učiniti, moramo pružiti podršku daleko značajniju od nošenja bedževa – moramo na primjer otići među štrajkače i tako im iskazati podršku. Narod stvarno podržava ideju štrajka zdravstvenih radnika jer shvata njihovu važnost. […]

Hvala ti Mick. Nastavimo svi učiti, nastavimo se organizovati i boriti!

IZVOR: Lawrence Wishart

Objavljeno: 06/12/2022.
FOTO: Richard Baker via GettyImages