[...]

Korijeni zaduženosti su korijeni kolonijalizma. Oni koji nam danas pozajmljuju novac upravo su oni koji su nas kolonizirali. To su isti oni koji su nekad upravljali našim državama i ekonomijama. [...] Nas za ove dugove ništa ne veže. Zato ni ne treba da ih vraćamo.

Zaduživanje je neokolonijalizam u kojem su kolonizatori preobraženi u „tehničku asistenciju”. Možda bi ih bolje bilo nazvati „tehnička likvidacija”. Nude nam finansiranje, finansijsku podršku. Kao da se razvoj može graditi na nečijoj podršci. Savjetuje nam se da tražimo kredite. Nude nam se krasni finansijski aranžmani. Zadužuju nas na pedeset-šezdeset godina, pa i duže. Znači da smo prisiljeni da svoj narod uvalimo u dugove na preko pola stoljeća.

Zaduženja u ovoj formi, pod kontrolom i direktivom imperijalizma, ponovno su i vješto osvajanje Afrike, da bi se njen rast i razvoj podredili stranim pravilima. Tako svako od nas postaje dužnički rob, a to će reći – istinski rob onih koji su bili dovoljno podmukli da plasiraju novac u naše zemlje obavezujući nas da taj novac vratimo. Kaže nam se da moramo vratiti dugove, ali to nije pitanje morala. Nije ni pitanje časti.

[...] Dugovi se ne mogu vratiti. Ako ih ne vratimo, naši kreditori neće poumirati. To je sigurno. Ali ako ih vratimo, mi hoćemo poumirati. I to je sigurno. Oni koji su nas gurnuli u zaduženost kockali su se, kao u kockarnici. Dok god su dobijali, nije bilo pritužbi. Ali sad, kad gube, zahtijevaju da im se plati. A ovamo se priča o krizi. [...]

Mi dug ne možemo otplatiti jer za to nemamo sredstava.

Mi dug ne možemo platiti jer nismo ni odgovorni za njega.

Mi ne možemo otplatiti ovaj dug, ali nama zato drugi duguju ono što nam nikad nikakvim bogatstvom ne mogu vratiti – dug u krvi. Naša je krv tekla potocima. Svi znaju za Maršalov plan koji je poslije rata podigao evropsku ekonomiju na noge. Ali niko ne zna za Afrički plan – koji je Evropi omogućio da se suprotstavi Hitlerovim hordama kad su se evropske ekonomije i stabilnost našle na udaru. Ko je tad spasio Evropu? Afrika. Ali to se rijetko spominje – tako rijetko da mi više ne smijemo biti saučesnici u tom nezahvalnom ćutanju. Ako nam već drugi nisu zahvalni, barem mi moramo pričati o hrabrosti svojih očeva i o tome kako su naše trupe spasile Evropu i oslobodile svijet nacizma.

Dugovi su i posljedica konfrontacije.

Kad nam se govori o ekonomskoj krizi, niko ni ne tvrdi da je kriza nastupila iznenada. Kriza je oduvijek ovdje, ali se pogorša svaki put kad narodne mase postanu svjesnije svojih prava spram izrabljivača.

Sad smo u krizi zato što mase odbijaju da dopuste koncentraciju bogatstva u rukama nekolicine pojedinaca. U krizi smo zato što neki na računima stranih banaka gomilaju sume s kojim bi se mogla razvijati cijela Afrika. U krizi smo zato što smo svjesni bogatstva u rukama privatnika za koje ni ne znamo ko su. Narodne mase ne žele živjeti u straćarama i getu. […] Počela je borba i njeno jačanje brine finansijske moćnike. A sad se od nas traži da budemo saučesnici u balansiranju – da se situacija izbalansira u korist finansijskih moćnika, a na štetu naroda. Ne! Nećemo biti saučesnici. Ne! Ne smijemo stati na stranu onih koji se hrane krvlju naših ljudi i žive od njihovog teškog truda. Ne smijemo ih pratiti na njihovom krvavom putu.

[...]

Narodne mase Evrope nisu protiv naroda Afrike. Oni koji pokušavaju izrabljivati Afriku isti su oni koji izrabljuju Evropu. Neprijatelji su nam zajednički. I tako i treba objasniti da nećemo vratiti dugove. To ne znači da smo bez morala i bez dostojanstva i da ne držimo riječ. Samo nam moral nije isti – bogati i siromašni nemaju isti moral. Biblija i Kuran ne mogu podjednako služiti i izrabljivačima i izrabljivanima. Ako se i jedni i drugi pozivaju na njih, onda nam trebaju po dvije verzije Biblije i Kurana.

Ne prihvatamo nikakve lekcije o dostojanstvu. Ne možemo dopustiti da nam se pridikuje o vrlinama onih koji dugove vraćaju i nepovjerenju spram onih koji dugove ne vraćaju. Naprotiv – sad moramo uvidjeti da su najbogatiji oduvijek najveći lopovi. Kad ukrade siromah, to je samo krađa i prekršaj – iz nužde, radi pukog preživljavanja. A bogati kradu iz državne blagajne, preko carinskih dažbina; bogati izrabljuju ljude.

[...] Želio bih da shvatimo da mi moramo naprosto reći da nećemo otplaćivati dugove. Ni ratoborno ni agresivno – ali tako da spriječimo da nas jednog po jednog likvidiraju. […] Uz podršku svih vas, koja mi je neophodna, ako svi podržimo jedni druge – ne moramo otplaćivati dugove. Tako bi ono malo sredstava što imamo išlo na naš razvoj.

Na kraju želim reći da svaki put kad neka afrička zemlja kupi oružje – kupuje ga protiv druge afričke zemlje. Ne protiv evropske i ne protiv azijske. Nego protiv afričke. Zato bismo trebali iskoristiti ovo pitanje dugova da riješimo i problem oružja. I sam sam vojnik i nosim pištolj. Ali želim da se razoružamo. Jer ja nosim jedini pištolj koji imam, a drugi su svoje naoružanje sakrili. Zato ćemo, draga moja braćo, uz podršku svih nas izgraditi mir kod kuće. Iskoristićemo svoje ogromne potencijale da razvijemo Afriku, jer naše je tlo bogato. Ima nas dovoljno i imamo ogromno tržište – od sjevera ka jugu, od istoka ka zapadu. Imamo dovoljno intelektualnih kapaciteta da stvorimo ili bar iskoristimo tehnologiju i nauku odakle god.

Izvor: Viewpoint Magazine

Obavljeno: 1/2/2018.